Živimo u jednom od stančića u višespratnom stambenom kompleksu gde se skućila nekolicina porodica srednjeg staleža. Međutim, članovi porodice Felis domestica kojima se zasviđao naš kompleks itekako bi mogao prevazilaziti broj Homo sapiensa. Razlog tome je što se ovi četvoronošci sa uvlačivim kandžama, koji se mogu podičiti svojim rođacima sa sela - lavovima, tigrovima, risovima i ocelotima - ne boje nikoga iz našeg kraja. Sve veća mačja populacija sa devet života u svojim kandžama smeta svima, ali je mnogima i razbibriga.
Ove mačke iz naše avenije imaju neka svoja sopstvena stroga teritorijalna razgraničenja. Lovci na miševe iz prizemlja, sa prvog i drugog sprata drže se svojih spratova sem gladnih juriša na kuhinje s one strane linija kontrole. Terasa je rezervisana isključivo za mladunce, a povremeno je koristi i plemstvo iz bivšeg Sijama za samotimarenje i sunčanje. Neki od mačora nađu zgodne kutke da sneno predu kad ni igla nema gde da padne, kao što je kućica portira koga bi jadnog možda baš zatekli kad dremne. Bog je ovim mačkama podario dva para glasnih žica, jedan za predenje, a drugi za maukanje, pa to nešto mačijih soprana u našem kraju svojim noćnim orkestrima o posebne prilike ne da stanarima oka da sklope.
Neki od stanara koji bi da su čisti kao cicamaca u nanulama uzrujaju se kad im ove sive mačke naprave nered. Ratoborniji među stanarima duboko su ubeđeni da ove mačke treba isterati devetorepim bičem. Krotkiji, međutim, neodlučno obilaze kao mačka oko vruće kaše. E, pa, ne znamo ko će se latiti tog vrućeg krompira!